Kada pacijent kaže da želi da mu lice izgleda odmornije i punije, na raspolaganju su dva pristupa koja se lako pomešaju, jer se oba izvode injekcijom. Prvi pristup je dodavanje, dakle unošenje materijala koji sam po sebi zauzima prostor i time popunjava, podiže ili oblikuje, a to je princip na kome rade hijaluronski fileri. Drugi pristup je stimulacija, dakle unošenje materijala koji ne služi da zauzme prostor nego da pokrene stvaranje sopstvenog kolagena u tkivu, a to je princip kolagen stimulatora. Iz te razlike proizlazi sve ostalo, dakle kada se vidi rezultat, koliko traje, gde se primenjuje i kako se ponaša kroz vreme. Zato pitanje šta je bolje nema odgovor, jer to nisu konkurentne metode nego dva različita alata, a dobar plan lečenja često koristi oba, ali za različite zadatke i najčešće u različitim seansama.
Kolagen stimulatori su materijali koji se ubrizgavaju u tačno određeni sloj tkiva i tamo deluju kao kontrolisani stimulus. Organizam ih prepoznaje i pokreće blag i dugotrajan proces u kome se aktiviraju fibroblasti, dakle ćelije koje proizvode kolagen, pa se u tkivu vremenom stvara nova kolagenska mreža. Sam materijal se u tom procesu postepeno razgrađuje i uklanja, a ono što ostaje je novo sopstveno tkivo. Upravo zbog toga rezultat nije trenutan, jer stvaranje i sazrevanje kolagena traje nedeljama i mesecima. Posledica takvog mehanizma je i priroda samog efekta, jer se ne dobija jasno definisan volumen na jednom mestu, nego postepeno poboljšanje kvaliteta, gustine i čvrstine kože i tkiva u celoj tretiranoj zoni. Pacijenti to najčešće opisuju rečima da im koža izgleda gušće i svežije, a da nije vidljivo da je nešto rađeno, i to je i cilj ove grupe tretmana.
U ovoj grupi ne postoji jedan preparat nego nekoliko različitih vrsta materijala, a svaka ima svoj profil delovanja. Jedna grupa deluje pretežno kao snažan stimulator stvaranja kolagena, sa efektom koji se gradi mesecima i traje najduže, i koristi se za poboljšanje kvaliteta tkiva na većim površinama. Druga grupa ima dvostruko dejstvo, dakle daje određeni neposredni efekat podizanja i istovremeno stimuliše kolagen, pa se koristi tamo gde se traži i struktura i kvalitet. Treća grupa su regenerativni preparati koji se ne koriste za volumen nego za poboljšanje kvaliteta i hidratacije kože i za regeneraciju, i oni se primenjuju u serijama, često i u zonama u kojima se drugi materijali ne koriste, na primer oko očiju. Izbor između njih zavisi od cilja, od zone, od debljine tkiva i od toga koliko pacijent može i želi da čeka na rezultat.
Ovo je najvažnija informacija koju pacijent treba da dobije pre pristanka na tretman. Neposredno posle seanse može postojati blaga punoća, ali ona nije rezultat nego posledica tečnosti u kojoj je preparat rastvoren i blagog otoka, i ona se u roku od nekoliko dana povlači, pa pacijent često ima osećaj da je efekat izgubljen. Pravi rezultat počinje da se javlja posle četiri do osam nedelja, nastavlja da se gradi tri do šest meseci, a kod pojedinih preparata i duže. Zbog toga se kod ovih tretmana kontrola i procena zakazuju u tom vremenskom okviru, a ne posle nedelju dana. Isto važi i za odluku o dopunskoj seansi, jer se ona planira kada se vidi kako je tkivo odgovorilo. Pacijentima koji imaju određen događaj u planu se ovakvi tretmani zbog toga rade mesecima unapred, a nikako nekoliko dana pre.
Kolagen stimulatori se po pravilu ne rade u jednoj seansi, jer se stimulus daje postepeno. Uobičajen protokol podrazumeva dve do tri seanse u intervalima od četiri do šest nedelja, uz mogućnost da se kod izraženijeg gubitka gustine tkiva planira i više. Trajanje rezultata je jedna od najvećih prednosti ove grupe, jer se kod većine preparata efekat održava od oko godinu do dve godine, a kod pojedinih i duže, s tim da se govori o postepenom slabljenju, a ne o naglom prestanku. Kod hijaluronskih filera trajanje zavisi od tipa i zone, i po pravilu se meri u mesecima, dakle najčešće od šest do osamnaest, uz razlike po proizvodu. Iz te razlike proizlazi i praktičan plan, jer se stimulatori koriste kao osnova koja se obnavlja jednom u godinu ili dve, dok se fileri koriste za tačno definisane zadatke koji se osvežavaju češće.
Primena je znatno šira od lica. Na licu se najčešće rade srednja trećina, dakle predeo obraza i jagodica, zatim slepoočnice, linija donje vilice i predeo ispred uva, dakle zone u kojima se sa godinama gubi gustina tkiva. Van lica se često tretiraju vrat, dekolte, nadlaktice, unutrašnja strana natkolenica, trbuh i predeo iznad kolena, dakle zone u kojima koža vremenom izgubi čvrstinu i u kojima fileri nemaju šta da traže. Ono za šta se stimulatori ne koriste jesu usne, gde se koristi isključivo odgovarajući hijaluronski filer, kao i vrlo tanke i osetljive zone u kojima materijal koji stimuliše kolagen ne treba da bude površinski. Isto tako, stimulator ne rešava duboku i jasno definisanu boru koja traži popunjavanje, ni potrebu za jasnim oblikovanjem konture, jer to nije njegov zadatak.
Kod svih injekcionih tretmana važno je gde se materijal nalazi, ali je kod stimulatora ta stavka posebno bitna. Ovi materijali se po pravilu ubrizgavaju u dublje slojeve, dakle u dublji deo potkožnog tkiva ili u kontaktu sa strukturama koje daju oslonac, a nikada površinski u samu kožu, jer preplitko postavljen stimulator može izazvati vidljive nepravilnosti i čvoriće. Iz istog razloga se poštuje i propisano razblaženje preparata i propisan način pripreme, jer koncentracija utiče na ponašanje materijala u tkivu. Kod pojedinih preparata je deo protokola i masiranje tretirane zone po tačno određenom rasporedu u prvim danima, i to nije preporuka nego uputstvo proizvođača koje se poštuje, jer se time sprečava neravnomerno raspoređivanje. Sve to su razlozi zbog kojih ovakvi tretmani pripadaju obučenim izvođačima koji ih rade rutinski.
Ovo je razlika koju pacijenti retko znaju, a bitna je za informisanu odluku. Hijaluronski fileri se, u slučaju neželjenog rezultata ili komplikacije, mogu razgraditi enzimom koji se ubrizgava u istu zonu, pa se efekat može ukloniti ili korigovati u kratkom roku. Kod kolagen stimulatora takva mogućnost ne postoji, jer se ne radi o materijalu koji se enzimski razgrađuje na komandu, a i sam rezultat nije materijal nego sopstveni kolagen. Praktična posledica je da se kod stimulatora ide postepeno, dakle radi se manje pa se procenjuje posle nekoliko nedelja, umesto da se odjednom uradi maksimum. Isto važi i za izbor pacijenta, jer osobe koje traže rezultat koji se u svakom trenutku može poništiti nisu idealni kandidati za ovu grupu tretmana. To ne znači da su stimulatori nesigurni, nego da traže konzervativan pristup i realna očekivanja.
Kontraindikacije se proveravaju kroz razgovor i kroz pregled. U njih spadaju aktivna infekcija u zoni tretmana i aktivna kožna promena, autoimune bolesti u aktivnoj fazi, sklonost keloidima i granulomatoznim reakcijama, trudnoća i dojenje, kao i poznata preosetljivost na sastojke preparata. Odlaže se i kod nedavne stomatološke intervencije u blizini zone, kod aktivne akne u zoni i posle nedavnih agresivnijih tretmana u istoj oblasti. Poseban oprez postoji kod pacijenata koji već imaju veće količine prethodno ubrizganih materijala u istoj zoni, jer se u tim slučajevima najpre procenjuje šta je zaista prisutno. Konačno, kontraindikacija koja se ne meri testom, ali je jednako važna, jesu nerealna očekivanja, dakle želja za trenutnim i dramatičnim efektom, jer se time bira pogrešna metoda, a ne pogrešan pacijent.
U savremenoj praksi se sve manje govori o pojedinačnom tretmanu, a sve više o planu koji ima svoj redosled. Logika koja se najčešće primenjuje je da se prvo radi osnova, dakle poboljšanje kvaliteta i gustine tkiva stimulatorima i regenerativnim preparatima, jer se time dobija bolja podloga, a zatim, posle nekoliko meseci, ako je potrebno, dodaje se tačno usmereno oblikovanje filerom u zoni koja to traži. Kod dinamičkih bora se u plan uklapa i preparat koji smanjuje mišićnu aktivnost, jer nijedan stimulator ne rešava boru koja nastaje pokretom. Uz to se dodaju tretmani koji rade sa površine, dakle mikroigličenje, pilinzi i tretmani zatezanja, koji dopunjuju efekat. Zbog toga se prva konsultacija ne završava jednim predlogom nego planom kroz nekoliko meseci, sa jasnim redosledom i sa objašnjenjem šta koji korak rešava.
Pred svaki injekcioni tretmani vredi postaviti nekoliko konkretnih pitanja. Koji preparat se koristi, kako se zove i iz koje je grupe, dakle da li je filer ili stimulator. U koji sloj se ubrizgava i u kojoj količini. Kada se očekuju prvi vidljivi rezultati i kada konačni. Koliko seansi je planirano i u kojim intervalima. Koliko rezultat traje i šta sledi posle toga. Kakva je nega u prvim danima i ima li obaveznog masiranja. Šta se radi ako se pojavi neželjena reakcija i da li je efekat reverzibilan. Kada pacijent na sva ova pitanja dobije jasan odgovor, on donosi informisanu odluku i ulazi u tretman sa realnim očekivanjima. Ovaj tekst je informativnog karaktera i ne zamenjuje konsultaciju, jer se izbor preparata i plan uvek određuju posle procene tkiva kod konkretnog pacijenta.
